Izvor: Praxis: filozofski časopis;
Transkripcija/HTML: Adi Moretti.
Kada razgovaramo o socijalizmu danas, u uslovima koji se bitno razlikuju od onih u kojima je stvarana naučna teorija socijalističkog društva, postavlja se pitanje: kako treba danas definisati socijalizam da bi predstavljao humanije društvo u odnosu na druge društvene sisteme. Drugim recima, nameće se potreba da se preispitaju principi i ideali na osnovu kojih se izgrađuje socijalističko društvo i da se odgovori na pitanje da li su oni dovoljno široko definisani i humanistički fundirani da bi mogli da predstavljaju i danas, u izmenjenim uslovima, bazu jednog novog humanističkog društva.
Ovaj problem postaje aktuelan iz dva razloga: (1) u periodu između četrdesetih godina XIX veka i kraja prve polovine XX veka desile su se krupne promene, ne samo zbog toga što se dotadašnji jedinstveni kapitalistički svet diferencirao i što su se pojavile prve socijalističke zemlje, već i zato što se izmenio i sam kapitalistički svet, te se postavlja pitanje odnosa između kapitalizma i socijalizma kao sistema u tim izmenjenim okolnostima; (2) u socijalističkom svetu postoje velike razlike, kako u objektivnim uslovima istorijskog razvitka, tako i u subjektivnim shvatanjima ciljeva i zadataka socijalizma, iz kojih izviru sukobi i razmimoilaženja, koja često dovode u pitanje osnovne vrednosti socijalizma kao humanističkog društva. Takva situacija koja je u odnosu na Marxovo vreme nova i umnogome neočekivana, rađa potrebu da se mnogo preciznije odredi šta socijalizam znači i šta nosi novo u poređenju sa razvijenim kapitalističkim društvom.
Takvo preispitivanje je neophodno ne samo zato što je popostojanje staljinističke prakse unelo konfuziju u ideju socijalizma, stvarajući od socijalističkog sistema monstruoznu mašinu za gušenje ličnih sloboda i individualnosti čoveka; ono je neophodno i zato što današnja razmimoilaženja u radničkom pokretu unose nove smutnje u osnovna načela socijalizma. Ali takva potreba je za nas aktuelna pre svega zbog toga što izvesni problemi i teškoće u socijalističkoj praksi naše zemlje ukazuju na to da se ciljevi i zadaci naše svakodnevne politike ne temelje uvek na jasno definisanim principima socijalizma, tj. humanizma.
U Marxovo vreme odredba socijalističke perspektive novog društva bila je uslovljena protivrečnostima i karakterom kapitalizma XIX veka. Kapitalizmu prvobitne akumulacije, kao oličenju beskrupulozne eksploatacije i političke obespravljenosti radničke klase, protivstavljao se socijalizam, koji je sa svojim ciljevima i idealima, definisanim u datim okvirima, trebalo da znači rešenje postojećih istorijskih protivrečnosti. Zato su Marx i Engels, i kasnije Lenjin, u delima koja imaju karakter neposrednog određivanja ciljeva i zadataka socijalističke revolucije, definisali socijalizam pre svega u smislu ekonomskog i političkog oslobođenja radničke klase. Iz te istorijske perspektive Engels je na sledeći način odredio kakvo treba da bude novo društveno uređenje: »Ono će prije svega oduzeti vođenje industrije i uopće svih grana proizvodnje pojedinim individuama, koje međusobno konkuriraju i umjesto toga, svim tim granama proizvodnje upravljat će čitavo društvo, tj. za račun društva, prema društvenom planu i uz učešće svih članova društva. Ono će dakle ukinuti konkurenciju i zamijeniti je asocijacijom. . . Privatno vlasništvo će se također morati ukinuti, a zamijenit će ga zajedničko korištenje svih proizvodnih oruđa i raspodjela svih proizvoda prema zajedničkom dogovoru, ili tzv. zajednica dobara«. Na osnovu toga će Engels definisati principe komunizma koji, počev od ograničavanja privatnog vlasništva i eksproprijacije zemljoposeda i industrijskog poseda, do mera socijalne zaštite i sprovođenja radne obaveze za sve članove društva, ne prelaze gornju granicu, koju je postavio kapitalizam XIX veka. U tim okvirima je i Lenjinova odredba: sovjeti + elektrifikacija = socijalizam, pomoću koje se socijalistička perspektiva određuje političkom i industrijskom revolucijom.
Kako se danas socijalizam postavlja prema kapitalizmu i kako se nama ocrtava socijalistička perspektiva u odnosu na nastale promene u samom kapitalističkom svetu? Mnogi od ciljeva za koje se borila radnička klasa u ime socijalizma u XIX veku, ostvareni su u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama: o eksploataciji radničke klase u klasičnom smislu, koju je opisao Marx u »Kapitalu«, ne može se govoriti u SAD, Velikoj Britaniji i drugim razvijenijim kapitalističkim zemljama; u tim zemljama je iščezla i ekonomska beda u onim oblicima koje je opisivao Marx, pa su prosečna primanja siromašnih radnika, na primer u SAD, na nivou visokog životnog standarda radnika u nerazvijenim zemljama; radnička klasa u razvijenim zemljama kapitalizma ima sve veći udeo u raspodeli društvenog bogatstva; razvijeno kapitalističko društvo je postalo daleko »otvorenije« i društveno pokretljivije; radna nedelja je skraćena na 40 časova; uvedeno je osnovno besplatno školovanje i sistem socijalnog osiguranja i zdravstvene zaštite; razvijaju se demokratske forme upravljanja i izvesni oblici participacije radnika u upravljanju industrijskim preduzećima, itd.
Pa ipak, i pored ovako neslućenog napretka, koji je ostvaren u savremenom kapitalizmu, da li se može reći da su rešeni osnovni problemi savremenog čoveka? Hoću da podsetim da se na osnovu analiza savremenog američkog društva, koje su izvršili sociolozi W. Mills, D. Riesman, W. White, E. Fromm i dr. može zaključiti da je pitanje o otuđenju čoveka danas aktuelno kao i u Marxovo vreme, jer je čovek suočen sa mnogo složenijim problemima i teškoćama koje ugrožavaju pre svega njegovo mentalno zdravlje. Ekonomski i politički prosperitet, koji je ostvaren u savremenom kapitalizmu, ne može biti, dakle, dovoljna osnova za jedno humanističko društvo. Međutim, da li se problemi javljaju samo zbog toga što kapitalizam nije u stanju da radikalno sprovede ekonomsko i političko oslobođenje? Odnosno, da pitanje postavimo na drugačiji način: da li i socijalizam, ako se definiše samo kao konsekventni je ostvareno ekonomsko i političko oslobođenje, nudi rešenje? Neće li i socijalističko društvo biti suočeno sa sličnim teškoćama u rešavanju problema savremenog čoveka kada izađe iz faze nerazvijenosti ekonomskih, društvenih i političkih odnosa, ako svoje ciljeve ne definiše na široj humanističkoj osnovi? Ako čovek nije homo economicus plus homo politicus, nego je i nešto više – čovek sa svojim mnogostranim potrebama, onda su ekonomska i politička emancipacija samo deo totalne ljudske emancipacije i ne mogu se sa njom identifikovati, te se ni socijalizam, ako pretenduje da bude humanističko društvo, ne može ograničavati delimičnim ciljevima oslobođenja čoveka. Samim tim socijalizam se ne može danas definisati samo pomoću ekonomskih i političkih kategorija, jer mereno skalom vrednosti, socijalistički društveni sistem se ne nalazi na višoj lestvici od kapitalističkog samo i jedino zbog perspektive ekonomskog i tehničkog prosperiteta i demokratizacije formi upravljanja društvenim životom, već prvenstveno zbog toga što se zasniva na vrednijim humanističkim i moralnim načelima, na osnovu kojih se radikalnije rešavaju fundamentalni problemi čoveka.
Socijalističke revolucije su dosada ostvarivane u nerazvijenim zemljama i to je nametalo potrebu da se ekonomskim i političkim ciljevima da prioritetno mesto. Ograničenost definisanja ciljeva i ideala socijalizma proizlazi iz takve situacije. Međutim, danas u izmenjenim uslovima, postavlja se zahtev da se preispitaju vrednosti, ideali i ciljevi, u ime kojih se gradi socijalizam, i da se humanistička načela jasnije definišu i ugrade u političku teoriju i praksu socijalističkih društava. Polazna tačka u takvom poslu treba da bude Marxovo antropološko shvatanje koje upućuje na to da komunizam treba da predstavlja revalorizaciju ljudske ličnosti, preko oslobođenja ljudskog rada. Kada Marx govori o potrebi menjanja društvene strukture i društvenih odnosa putem socijalističke revolucije, on to ne postavlja kao cilj, već samo kao uslov za ostvarenje potpune emancipacije čoveka. Stoga, socijalizam kao humanističko društvo ne predstavlja samo ostvarenje pomenutih uslova, koji čine spoljašnju stranu oslobođenja čoveka, već je njegova specifičnost u tome što to oslobođenje treba da dovede do kraja, da stigne do samog čoveka.
Savremeno društvo zasnovano na tehničkoj civilizaciji, koja zahteva sve veću parcijalizaciju rada i jaču organizaciju svih formi društvenog života i delatnosti, nosi u sebi opasnosti dehumanizacije i depersonalizacije. Takvim tendencijama treba da se suprotstavi socijalističko društvo. Ali da bi se to omogućilo, potrebno je izvesti sve konsekvence iz dosadašnjih ograničavanja ciljeva i zadataka socijalističke revolucije, da bismo ih prevladali. Ograničenja se mogu pre svega prevladati na taj način što će se ponovo afirmisati čovek kao najveća društvena vrednost i što će se nasuprot zahtevu da se lični interesi žrtvuju društvenim uspostaviti ravnopravnost ličnih i društvenih interesa. Ali se jednostranost socijalističke koncepcije može prevazići do kraja samo onda ako odredimo kakvog čoveka želi da afirmiše socijalističko društvo. Revalorizacija ljudske ličnosti, koju zahteva Marx, ne znači samo afirmaciju čoveka »sitnog stomaka« i visokog životnog standarda, niti političko oslobađanje građanina društva. Ona zahteva revalorizaciju ljudskih potreba, koje su osiromašene, i ograničene samo na delimične potrebe, nemaju istinski ljudsko značenje. To najbolje ilustruje Marxov tekst kada konstatuje da »ljudsko postaje životinjsko, a životinjsko ljudsko«, jer se u kapitalističkom društvu čovek oseća vitalnim samo u svojim animalnim funkcijama, te elementarne biološke potrebe, pošto su izdvojene iz kompleksa razvijenijih ljudskih potreba, postaju životinjske.
Stoga kada analizira otuđenje čoveka Marx to ne čini samo sa ekonomskog i sociološkog stanovišta, već i sa antropološkog, pokazujući da je otuđenje u sferi ljudskih potreba osnova celokupnog otuđenja. Čovek se otuđuje u radnom procesu zato sto je rad prestao da bude njegova osnovna ljudska potreba; on se otuđuie od drugog čoveka, jer je izgubio osećanje potrebe za drugim čovekom; on se otuđuje od svoje ljudske »generičke« prirode, jer se njegove univerzalne potrebe svode na potrebu održanja fizičke egzistencije. Sledeći Marxovu delatnost, teoretičari socijalističkog društva ne mogu ostajati samo na analizi spoljašnjih, društveno-istorijskih uslova otuđenja, vec moraju dospeti do korena otuđenja – do otuđenja ljudske pnrode, da bi postavili osnovu za dezalijenaciju čoveka. Socijalistički preobražaj društva postaje daleko složeniji i odgovorniji ako se prihvati mišljenje da nije dovoljno promeniti samo spoljasnje okolnosti, već treba menjati i unutrašnju otuđenu prirodu čoveka i njegov sistem vrednosti i ideala.
Objašnjenje otuđenja čoveka i dezalijenacije samo spoljašnjim okolnostima (društveno-ekonomskim i političkim) zasniva se na neprevaziđenoj sociologističkoj pretpostavci da je čovek »apsolutni proizvod društvenih okolnosti«, ili kako kaže E. Fromm, "prazan list papira na koji društvo i kultura upisuju svoj tekst". Često se i Marxov stav da je čovek "sveukupnost društvenih odnosa" tako shvata. Čovek, međutim, nije automat, niti pasivni biološki organizam koji stereotipno i instinktivno reaguje na spoljasnje stimulanse. Čovek ne odražava već doživljava svoju okolinu. Zato se i može desiti da otuđenje kao svoj subjektivni doživljaj spoljašnjih okolnosti prihvati kao prirodno stanje i da se sa njim identifikuje. To se dalje ispoljava u otuđenju vrednosti i ideala, pomoću kojih čovek na otuđeni način projektuje svoj život. Zbog toga je potrebno otkriti korene otuđenja u samom čoveku. Ali da bi se takav zadatak postigao, nedovoljna je sociološka analiza otuđenja; budući da otuđenje nije samo društveni, već i ljudski fenomen, ono se mora analizirati i sa antropološkog i psihološkog stanovišta.
Marx je razvio svoju teoriju otuđenja i dezalijenacije sa stanovišta imanentnih ljudskih potreba, u okvirima antropologije, koja još uvek nije u potpunosti revalorizovana u marksističkoj teoriji. On kritikuje tzv. »primitivni komunizam« sa antropološkog stanovišta: poenta kritike nije u tome što je u tim teorijama ideja egalitarizma shvaćena kao uravnilovka, već u tome što je čovek osiromašen u njegovim ljudskim potrebama, što te teorije nisu u stanju da shvate da je "bogat čovjek istovremeno čovjek kome je potreban totalitet čovjekovog ispoljavanja života". Marx se protivi takvoj ideji socijalizma koja vulgarizuje i uprošćava kompleksnost ljudske prirode, jer svodi čoveka na jednu njegovu dimenziju, tretirajući ga kao bio-fizičko biće, kome je fizička egzistencija osnovni problem i orijentacija.
Koje su to imanentne potrebe čoveka kao "generičkog bića", čiju revalorizaciju treba da omogući socijalizam kao humanistička zajednica? Marx nigde eksplicitno ne nabraja fundamentalne »generičke« potrebe, ali implicite razvija tu ideju u teoriji otuđenja kada analizira osnovne izvore alijenacije čoveka. Na prvo mesto Marx postavlja rad kao suštinsku ljudsku potrebu, zato što se čovek radom objektivno potvrđuje kao ljudsko biće, ali i zato što kroz rad subjektivno doživljava afirmaciju svoje ljudske ličnosti. Rad kao kreativna delatnost je fundamentalna potreba čoveka da menja svoju okolinu i svoju ljudsku prirodu i da neprestano transcendira ono što je već postignuto. Shvatajući rad kao proces, koji ne podrazumeva samo fizički i mehanički uticaj čoveka na prirodu, već ujedinjuju fizičku i intelektualnu energiju, ali i imaginaciju čoveka, Marx je definisao rad kao specifikum ljudske egzistencije. A pored složenosti i univerzalnosti rad je svojevrsna ljudska delatnost pre svega zbog toga što nije samo sredstvo za zadovoljavanje drugih potreba, već je sam po sebi potreba.
Čovek može da ostvaruje svoju univerzalnu delatnost samo kao društveno biće. Drugim rečima, čovek realizuje svoju ljudsku ličnost samo u zajednici sa drugima. Ali drugi čovek nije instrument za zadovoljavanje potreba, već je i sam potreba za svakog pojedinca: individui je potreban drugi ne samo u društvenom procesu rada i u društvenoj kooperaciji, već i kao ljudsko biće, kao prijatelj, kao objekt ljubavi. Samo kroz razvijenu potrebu za drugim čovekom individua može da ostvari pravu društvenost i da na toj osnovi, uspostavljajući neposredne kontakte, prevaziđe surogate društvenosti, kao što su klase, staleži, država, partija, i sl. Analizirajući otuđenje čoveka od čoveka, Marx postavlja zadatak da se takvo stanje prevlada realizacijom istinske ljudske društvenosti.
Marx je razumeo da je čovek mnogodimenzionalno biće. Zato je njegova fundamentalna potreba stalno razvijanje totaliteta bića, koje uključuje kako »generičke« karakteristike, tako i individualne potencije. Da bi čovek mogao da razvija svoju mnogodimenzionalnu prirodu, njegov životni put ne srne biti uslovljen njegovom materijalnom egzistencijom (stoga je zadatak humanističke zajednice da čoveka oslobodi brige za materijalni život) i ne sme biti usmeren na prisvajanje materijalnih dobara (stoga je drugi zadatak socijalističke zajednice da razvija više, ljudske potrebe i da definiše takav sistem vrednosti koji će pomoći da se prevlada fetišizam materijalnih vrednosti).
Ne nabrajajući druge svojevrsne ljudske potrebe, o kojima Marx govori u ranim radovima, istaćićemo samo još jednu, koja je danas u našoj civilizaciji najviše otuđena: potreba da se čovek procenjuje ljudskim merilima. O drastičnom otuđenju te potrebe govori Marx u tekstovima o fetišizaciji novca, kojim se može sve kupiti, pa i ljudski kvaliteti. O tome piše i savremeni sociolog Erich Fromm, navodeći kao primer reklame iz dnevnih listova, gde se čovek nudi kao roba, čija se vrednost može novčano izraziti. Ali se otuđenje ove potrebe ogleda i u tome što se čovek identifikuje sa položajem koji zauzima, pa se procenjuje prema položaju, a ne prema onome što on stvarno jeste.
Kakve su konsekvence izvedene iz Marxove antropološke teorije u socijalističkoj teoriji i praksi?
Pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, kritički razmatrajući našu socijalističku praksu, treba se osvrnuti na dva problema:
(1) Doskora su se socijalistička teorija i praksa razvijale nezavisno od Marxovih antropoloških ideja. Socijalističku teoriju je karakterisao naglašeni sociologizam, okrenutost isključivo problemima društva, vera da će pod uticajem izmenjenih društvenih okolnosti automatski nastati promene i humanizacija ljudskih odnosa. Socijalistička teorija se nije bavila problemima čoveka, te je marksizam sveden na nauku o društvenoj strukturi. Stoga je u sferi društveno-ekonomskih odnosa postignut znatno veći progres nego u oblasti izgrađivanja adekvatnih ljudskih ličnosti, koje bi mogle da nose teret izgradnje jedne humanističke zajednice. Posledice se vide u tome što su konflikti sve češći i sve otvoreniji; i
(2) Usled ignorisanja Marxove antropologije teoretičari socijalizma nisu uvek imali osećanje za kompleksnost ljudske prirode, što zahteva i mnogo kompleksniju i produbljeniju teoriju o socijalističkom društvu. Rukovodeći se pre svega praktičnom potrebom prevazilaženja protivrečnosti kapitalizma u njesovoj prvobitnoj fazi, socijalističke teoriie su formulisale prvenstveno neposredne ciljeve, prepuštajući da daju jasnije konture jedne šire humanističke perspektive i da ih povezu sa borbom za neposredne ciljeve.
Konsekvenca takvih stavova ie podvajanje »primarnih« i »sekundarnih« potreba, tj. pravolinijska orijentacija i vremensko razdvajanje procesa, koii tek udruženi mogu da daju rezultat (o tome je bilo reci u izlaganju Danka Grlića, o veštačkom razdvajaniu ciljeva i ideala socijalizma kao prve faze, od ciljeva i ideala komunizma kao druge faze, na osnovu čega se izvesni ciljevi i ideali odlažu za budućnost i na tai način dovodi u pitanje humanistički karakter prve faze i mogućnost realizacije družbe). To jasno dolazi do izražaja u tome što se koncentriše maksimalna energija na izgrađivanje materijalne baze društva i političkog sistema (što je nesumnjivo bezuslovna potreba i što niko ne spori, ali da li se može odvojiti od drugih potreba?), dok se drugim više antropološkim problemima ne poklanja sistematska pažnja, i moglo bi se reći da u mnogim važnim oblastima ljudskog života ne postoje razrađene socijalističke (odnosno humanističke) koncepcije. Takva oblast je sfera rada i radnih odnosa, gde se pozajmljuju »humanističke« ideje sa Zapada, koje su i tamo već prevaziđene (Taylor i teorija o »human engineering«) i time kao da se priznaje da je socijalizam nemoćan da resi probleme otuđenja rada. Posebno nedefinisana sfera jeste oblast međuljudskih odnosa i sistema vrednosti. Kada kažem nedefinisana, ne znači da negiram da postoje opšti principi (mada za mnoge oblasti nema ni jasno definisanih opštih principa), već pod tim podrazumevam da oni nisu postali sastavni, organski deo prakse i da često ostaju proklamacije i deklaracije.
Drugim rečima, može se reći da ne postoji sinhronizacija različitih oblasti ljudskog života (isticanje prioriteta materijalne baze na račun drugih oblasti u društvenom životu, a analogno tome, uzdizanje materijalnih potreba iznad drugih u ličnom životu) i sinhronizovano razvijanje i zadovoljavanje različitih nivoa potreba.
Pokušajmo kritički razmotriti neka osnovna načela našeg socijalističkog sistema sa stanovišta humanističkih zahteva, koji, ako se dosledno izvedu iz Marxove filozofske antropologije, stoje pred našom teorijom i praksom. Analiziraćemo samo dva fundamentalna principa, koja su Ustavom SFRJ proklamovana kao osnov našeg socijalističkog sistema: (1) sistem radničkog i društvenog samoupravljanja, i (2) princip oslobođenja rada. Nesumnjivo je da ovi principi predstavljaju osnovu za realizaciju Marxovth humanističkih ideia. Zato je u Programu SKJ i zapisano: »Rad postaje slobodan, a radni odnosi gube karakter najamnog radnog odnosa. Takav slobodan stvaralački rad u isto vreme postaje faktor materijalnog napretka društva, i stalnog unapređenja socijalističkih odnosa među ljudima. .. U uslovima društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju oslobođeni rad jeste jedini faktor reprodukcije slobodne ljudske ličnosti i reprodukcije socijalističkih odnosa i socijalističkog društva. Zato ograničenje slobode rada mora voditi deformaciji socijalističkih odnosa«. A na drugom mestu, povezujući ove principe sa stvaranjem novih odnosa među ljudima, konstatuje se: »Iz takvih društvenih i političkih odnosa neizbežno moraju postepeno nicati i novi humanistički kvaliteti u odnosima među ljudima. Nova osnovna uloga fabrike, zadruge, komune, škole, društvenih organizacija, kao i porodice, – sastoji se u razvijanju odnosa iskrenosti, poverenja, čovekoljublja, razumevanja, trpeljivosti, uzajamne saradnje i pomoći, jednom rečju, ljudskih simpatija i drugarstva među ljudima. . . Čovek postaje svoj, i sve više slobodan, ukoliko više učestvuje u raznovrsnim oblicima zajedničke borbe, saradnje i pomoći, koji su zasnovani na osećaju i uverenju zajednice da je čovek najveća vrednost«. A u Ustavu SFRJ se konstatuje da će tako oslobođeni rad obezbeđivati dalje razvijanje samoupravljanja (i obratno), te da ova dva principa, dijalektički se uslovljavajući, predstavljaju osnovu socijalističkih odnosa.
U kojoj meri je u tim principima jasno razvijena humanistička ideja i koliko su oni u praksi realizovani? Posmatraćemo sistem samoupravljanja i proces oslobođenja rada kao dve komponente jedinstvenog procesa razvijanja humanističkih odnosa.
Neosporno je da sistem samoupravljanja predstavlja najadekvatniji okvir u kome se može izvršiti oslobađanje ličnosti kroz oslobođenje rada u savremenim uslovima. Takav sistem sadrži u sebi sledeće elemente za rešavanje problema otuđenja čoveka i rada: (1) menjanjem položaja i uloge radnika u radnom procesu kroz participaciju u upravljanju i donošenju odluka, ukida se jedna komponenta otuđenog rada – razdvajanje proizvodnog rada od upravljanja; (2) raspodela prema radu kao sastavni deo dosledno sprovedenog principa samoupravljanja rešava u izvesnoj meri problem otuđenja proizvoda rada (mada u uslovima robno-novčane proizvodnje ona ne predstavlja potpuno rešenje); i (3) samoupravljanje se može efikasno ostvariti samo ako podstiče radnike na svestranije obrazovanje, a to predstavlja kompenzaciju za opadanje značaja stručnosti i kvalifikacije u uslovima tehničke civilizacije, koja zahteva sve veću parcijalizaciju radnog procesa.
Ali sistem samoupravljanja ne predstavlja sam po sebi dezalijenaciju čoveka i njegovog rada. Takav sistem pruža mogućnosti, na osnovu kojih treba dalje razviti principe mnogo kompleksnijeg procesa oslobođenja rada i emancipacije ličnosti. U našoj praksi ti pojmovi nisu razgraničeni, pa se često ono što je uslov uzima kao rešenje.
Da se sistem samoupravljanja ne može dosledno ostvarivati bez uzajamno povezanog procesa oslobođenja rada, tj. da humanistički karakter i jednog i drugog principa može da se realizuje tek na osnovu njihove dijalektičke povezanosti, pokazuju neke ograničenosti u orijentaciji organa samoupravljanja, koje su se dosada ispoljile, i zbog kojih su proizašli suprotni efekti. Samoupravljanje se dosada afirmisalo skoro isključivo kao politički i ekonomski organ radnih organizacija, rešavajući praktične zadatke proizvodnog procesa, organizacije rada, raspodele, i si. i kroz to razvijajući sistem neposredne demokratije u radnoj organizaciji. Može se reći da se organi radničkog samoupravljanja nisu ozbiljnije bavili problemima humanizacije rada i ljudskih odnosa, tj. oni nisu svoju delatnost organski povezali sa procesom revalorizacije rada. Mislim da se ovakva orijentacija ne može pripisati samo slabostima organa upravljanja, već ona proizlazi iz činjenice da u teorijskim odredbama i razrađenim principima samoupravljanja ovi problemi nisu našli adekvatno mesto.
Ilustrovaćemo ova razmišljanja primerima koji pokazuju da između deklaracija u Ustavu SFRJ i Programu SKJ i razrađenog sistema koji treba u praksi realizovati ne postoji most, te su posledice drukčije, često i suprotne onome što se očekuje u jednoj humanističkoj zajednici.
U vreme kada su naučnici i humanisti na Zapadu zabrinuti pojavom sve većih teškoća, koje nastaju usled »razmrvljenosti« rada i sve veće mehanizacije i automatizacije radnog procesa, koje, iako nose nove perspektive, stvaraju i nove probleme u sferi depersonalizacije i dehumanizacije ličnosti, kod nas kao da ti problemi i ne postoje. Pokušaj da se o njima raspravlja dezavuiše se kao »apstraktni humanizam«, a konkretno u praksi zanemaruje se da postojanje tako parcijalizovanog rutinskog i depersonalizovanog rada može da bude izvor teškoća, a ne samo politički i ekonomski razlozi. Organi samoupravljanja ne raspravljaju ni na najapstraktnijem nivou, a još manje o konkretnim slučajevima zašto se u pojedinim oblastima i pojedinim radnim organizacijama dešava veliki broj povreda na radu, čak i kada su preduzete potrebne mere tehničko-higijenske zaštite, da nije u pitanju psihički zamor, koji nastaje usled neadekvatne organizacije rada, usled krute fiksiranosti radnika samo za jednu delimičnu operaciju, ili usled toga što sposobnosti određenog radnika ne odgovaraju datoj operaciji, itd. Suprotno tome, pažnja se poklanja prvenstveno spoljašnjim uslovima rada, a odnos radnik – mašina tretira se još na nivou Taylorove »naučne organizacije rada«, koja je i u kapitalističkom svetu proglašena za nehumanu. Jer, osnovno pitanje nije kako da se mašina prilagodi čoveku, već obratno, kako da se pokreti i ritam čoveka prilagode mašini i na taj način da se prirodni ritam čoveka zameni tehničkim, da se sam čovek pretvori u robota. Kod nas ne postoji Institut za proučavanje problema naučne organizacije rada, koji bi istraživao kakve su forme organizacije rada najadekvatni je sistemu samoupravljanja i šta se u okvirima socijalističkog sistema može učiniti na humanizaciji rada, što bi predstavljalo radikalniji korak ka ukidanju otuđenja u oblasti ljudske delatnosti. Problem naučne organizacije rada ne može biti isključivo tehničko i ekonomsko pitanje, već i sociološko i antropološko, te se i u radnoj organizaciji ovim problemom ne mogu baviti samo inženjeri i ekonomisti, već su potrebni isto tako sociolozi i psiholozi. Ali je potrebno da tako šire shvaćena organizacija rada postane briga i organa samoupravljanja, kao briga o stvaranju adekvatnijih uslova rada, tj. kao briga za čoveka i njegovu ljudsku afirmaciju.
Iako bi, dosledno sprovodeći Marxovu misao, težište trebalo da bude rešavanje problema otuđenja u samom procesu rada, težište se prebacuje na probleme raspodele. Svakako da su ukidanje najamnih odnosa (ali ono ne zavisi samo od sistema raspodele) i dosledno sproveden princip raspodele prema radu jedan od putova ukidanja otuđenja u sferi rada. Ali pri tome se zaboravlja: (1) da su sistem proizvodnje (tj. rada) i sistem raspodele dve strane jednog istog proizvodnog procesa, i da nerešeni problemi na jednoj strani predstavljaju prepreku i za humanizaciju druge strane (tj. sistema raspodele); (2) da je u uslovima robno-novčane proizvodnje rad protivrečan proces (što je otkrio Marx u »Kapitalu«) i da ima dvostruki karakter: kao tvorac upotrebnih vrednosti i kao robna proizvodnja, ili kao tvorac prometnih vrednosti, te i u socijalizmu (doklegod vladaju uslovi robno-novčane proizvodnje) rad ostaje sredstvo za život, za individualnu egzistenciju, pa se pravednijim sistemom raspodele može samo »popravljati« fakat otuđenja, ali ne i ukinuti; i (3) dok je novac merilo vrednosti rada, ne može se samo putem raspodele prema radu menjati stav čoveka prema delatnosti koju obavlja i razvijati rad kao potreba, jer se radom još uvek pre svega zarađuje novac za život. Zbog toga bi trebalo istraživanjem ustanoviti da li se ovim principom postiže željeni efekat, tj. revalorizacija rada, ili se iza toga kriju druge vrednosti, odnosno fetišizacija novca i novčanog efekta rada. Posebno je pitanje (koje bi bilo interesantno sociološki ispitati) koliko su kod nas stvoreni uslovi za realizaciju tog principa s obzirom na nizak tehnički nivo proizvodnje i na neravnomerne uslove privređivanja, kao i to koliko je naučno razrađena metodologija primene ovog principa u drugim delatnostima, izvan proizvodnog procesa.
S obzirom na sve te neispitane probleme, zbog kojih je teško predvideti efekte ovog principa (raspodele prema radu) i na njegovu neuklopljenost u jedan širi sistem mera u cilju postizanja humanizacije rada, on deluje kao parcijalna mera, koja nema dovoljno oslonca u čitavom sistemu. Stoga se dobija utisak da se taj princip, tako izolovano uzet i pretendujući da zameni sve druge, izvornije, fetišizuje i nudi kao magična formula za rešavanje svih ekonomskih, socijalnih i međuljudskih problema.
Često se u našem sistemu ističe primarnost ekonomskih efekata i onda kada se ekonomske mere ostvaruju i na račun osnovnih ljudskih potreba i zahteva. Tako se dešava da organi samoupravljanja forsiraju uvođenje stimulativnih oblika nagrađivanja bez prethodno ispitanih uslova u pojedinim radnim organizacijama. Stoga, ispada da princip treba realizovati radi samog principa, pa čak i onda kada takvo insistiranje može da predstavlja novi oblik eksploatacije, jer u uslovima zastarelog mašinskog parka i slabe tehničke baze rad po normi ili rad, na primer, na više razboja (a takvi uslovi su baš u tekstilnoj industriji) zahteva maksimalno ulaganje energije bez vidnih efekata. Naime, ispunjavanje norme i zadataka ne zavisi samo od zalaganja radnika, nego i od kapaciteta mašina i drugih uslova privređivanja. Razume se da su efekti stimulativnog nagrađivanja u takvim uslovima minimalni, te se ne postiže svrha, a stvara se nezadovoljstvo i otpor radnika.
Još jedno pitanje koje ostaje van vidnog polja radnih organizacija, iako one posluju po sistemu samoupravljanja, jeste problem: u kojoj meri su ukinuti najamni odnosi. Treba uzeti u obzir činjenicu da u našim preduzećima postoji dosta učestala pojava kršenja prava iz radnog odnosa: samovoljno otpuštanje sa posla, preduzimanje sankcija prema radnicima koji kritikuju rukovodioce preduzeća i negativne pojave, kršenje prava pri sklapanju radnog odnosa, povreda prava prema učenicima u privredi, i sl. Da li se organi samoupravljanja javljaju u takvim situacijama kao faktor zaštite prava radnika, što bi omogućilo da se radnik doista oseti više kao slobodni radnik, a ne kao lice koje nudi i prodaje svoju radnu snagu kao robu? Nisu retke suprotne pojave, da radnici putem sudova, često u sporu sa organima samoupravljanja moraju da ostvaruju svoja prava – ukoliko iz tog spora oni izađu kao pobednici.
Nemamo nameru da analiziramo sve pojave koje bi mogle da posluže kao ilustracija za napred istaknutu tezu da je neophodno sa humanističkog stanovišta izvršiti preispitivanje principa na kojima gradimo našu varijantu socijalističkog društva. Utoliko pre što se takve analize ne bi mogle nasloniti na rezultate temeljnijih istraživanja, jer nam u ovoj oblasti nedostaju sociološka istraživanja, ili dosadašnja nisu bila dovoljno smela, pa se ove refleksije ne mogu potkrepiti naučnom argumentacijom. Smatram, međutim, da su ovakve pojave uočljive i da bi trebalo da podstaknu postojeće institute na organizovaniju i sistematsku analizu. Tek na osnovu toga moglo bi se pouzdanije odgovoriti da li principi koje smo izabrali daju željene rezultate i šta u njima treba menjati. To bi pomoglo svakako i organima samoupravljanja da nađu svoj put i da se spreči jedna nepoželjena tendencija, koja se rasprostire, da se samoupravljanje posmatra kao samosvrha i da se organi samoupravljanja počinju odvajati u radnim organizacijama kao politička sila, koja se često protivstavlja volji radnika, umesto da je artikuliše i ujedinjuje i da joj služi.
Cilj ovog izlaganja je bio da skrene pažnju da postojanje ozbiljnih problema, kako u teorijskim formulacijama tako i u realizaciji principa našeg socijalističkog društva, ukazuje na to da marksistička nauka ne bi smela da se odnosi apologetski prema socijalističkoj praksi (a takvih tendencija ima u našoj nauci), već bi morala biti mnogo više kritična da bi unapređivala i teoriju i praksu socijalizma. Naučnik marksista mora biti spreman da ustanovi slabosti socijalističkog sistema, koje proizlaze iz nedosledno definisanih i realizovanih Marxovih humanističkih ideja, utoliko pre što je bilo slučajeva da se na neadekvatnim marksističkim idejama grade nesocijalistički principi i nesocijalistička praksa. Trebalo je da umre Staljin da bi staljinizam bio proglašen za pseudo-marksizam. To je tragična činjenica socijalističke prakse. Ali iz toga treba izvući iskustvo i ne dozvoliti marksističkoj nauci da postane apologetska, da ne bi i u budućnosti decenije ljudske istorije bile proglašene za zablude.